Dr. Draga Ljočić je rođena 1855. godine i bila je četvrta žena na celom evropskom kontinentu, a u to vreme prva i jedina u Srbiji, koja je doktorirala na medicinskom fakultetu u Cirihu. Učestvovala je u srpsko-turskom ratu kao bolničarka i nakon povratka u Srbiju,od kada je započela karijeru lekarke neprestano se borila sa mizoginim, muškim svetom koji je pokušao da je na svaki način diskvalifikuje i ukloni sa mesta koja su joj po svemu pripadala. Teško se zaposlila u državnoj službi uz urgencije kraljice Natalije koja je tražila da se oformi komisija muških lekara koji bi posvedočili o stručnosti doktorke Ljočić, iako je imala prestižnu diplomu sa pohvalama uglednih ciriških profesora medicine. Čak i kada se zaposlila nije imala pravo na jednaku platu sa muškim kolegama: njena nova plata je iznosila dve hiljade dinara godišnje, dok je njihova bila dve i po, za nju nisu bile predviđene periodične povišice, niti je mogla novim postavljanjem ostvariti pravo na penziju.
Borba doktorke Drage Ljočić za profesionalna prava nije prestala, pa se tako 1889. ona ponovo obratila ministarstvu unutrašnjih dela, sa veoma jasnim stavom i potpuno rezolutnim tonom koji nije bio molba već zahtev ministru „da ima sva lekarska prava data svim lekarima, bez razlike pola, sanitetskim zakonom…iz prakse dosadašnje gospode Ministara izlazi da ja mogu kao lekar služiti državu i preko trideset godina državne službe i da ni u položaju, ni u plati ne krenem ni malo dalje“. Pošto je njen stav i zahtev sada bio odlučniji pozvan je načelnik Saniteta da i on iskaže svoje mišljenje. Iz postupka i ponašanja tog čoveka može se uočiti da je sredina u kojoj je Draga Ljočić živela i radila bila potpuno nespremna i neprijateljski nastrojena prema obrazovanim, vrednim i samostalnim ženama. Načelnik Saniteta je analizu započeo izjavom da „ženskinja po samoj svojoj fizičkoj prirodi pozvano je da se naslanja na jačeg od sebe – na čoveka, koji će rukovoditi u njezinom životu“. Opšta rodna diskvalifikacija nije bila dovoljna već je otišao korak dalje i pokušao da u okvirima polne inferiornosti ospori njene profesionalne kompetencije „da li bi gospođa Ljočić mogla biti sreski lekar, okružni, opštinski ili vojni lekar…Ko zna prirodu ženskinja koja je udata, taj neće mnogo tražiti razloga da kaže da gospođa Ljočić ne može ni jednu od gore pobrojanih dužnosti vršiti“. Obratila se i kralju Milanu, ali ništa nije poboljšalo njen profesionalni položaj. Naprotiv, decembra 1889. dobila je rešenje o otpuštanju iz službe. Draga je nastavila sa privatnom praksom i veoma uspešno lečila pacijente sve do završetka Prvog svetskog rata. Ona je ipak, posle decenija borbi za profesionalno izjednačavanje i sticanje jednaki prava, krajem 1924. godine, ostvarila pravo na penziju.
Njeni dopisi tadašnjem Ministarstvu unutrašnjih dela i odgovori istog dana, mogu se tumačiti i kao prilog istoriji borbe za rodnu ravnopravnost na ovim prostorima. Iako je u to vreme i sam dopis sa konkretnim stručnim zahtevima jedne žene smatran blasfemijom, Dr. Draga Ljočić se nije libila da se bori za svoja prava.
I pored ove, često uzaludne borbe za osnovna prava, u vremenu koje i u drugim evropskim zemljama nije prepoznavalo ženski pol kao ravnopravan, naročito kada je u pitanju radno pravo, Draga Ljočić je upamćena kao jedna od najvećih dobrotvorki u istoriji naše medicine, što joj je obezbedilo veliki, iako prećutni, ugled u društvu.
Često je besplatno lečila decu, a osnovala je i Materinsko udruženje, čiji je cilj bio staranje o napuštenoj deci. Budući da su ova deca većinom bila vanbračna, srpsko društvo ni ovde nije propustilo da pokaže svoje licemerje, glasno kritikujući i govoreći da Dr. Ljočić podržava i širi nemoral. Ipak, Draga je uspela da se izbori za zgradu, a nije dočekala otvaranje bolnice za žene i decu, za čije otvaranje se izuzetno zalagala. Bolnica je otvorena tri godine nakon njene smrti. Draga je takođe bila jedna od osnivačica udruženja „Kolo srpskih sestara“.
Draga je i na privatnom planu pokazala da neće slediti konzervativna društvena shvatanja i nakon udaje za Rašu Miloševića, jednog od osnivača Narodne radikalne stranke, zadržala je svoje devojačko prezime, čemu je učila i svoju decu. Imala su 5 kćerki od kojih je jedna nastavila majčinim stopama i postala doktorka.
Draga je preminula u Beogradu 1926. godine i sahranjena je na Novom groblju, dostojanstveno prkoseći društvenim pravilima i u smrti tražila je da njena oba prezimena i doktorska titula budu ubeleženi na nadgrobni spomenik.
Ugled i čast dr Drage Ljočić i njene borbe su ostali neukaljani i pored brojnih pokušaja tadašnjeg srpskog društva da je omalovaži, a njen život i rad ostaje jedno od najboljih svedočanstava o istoriji borbe žena u Srbiji XIX i XX veka i uzor novim generacijama.
