Površnost za koju se ljubitelji mode optužuju najčešće je karakteristična za one koji modu tako jednodimenzionalno sagledavaju. A čine to iz jednog važnog razloga – moda se dominantno obraća ženama, a sve što je ‘’žensko’’ patrijarhat je okarakterisao kao manje ozbiljno, inferiorno, zanemarljivo, manje pametno, da ne kažem glupo. Kada želite da obezvredite film, recite da je ‘’ženski’’. Kada želite da literaturu smestite u kategoriju ‘’lake’’, opišite je kao žensku. Tako to ide i sa modom i onima koji se njome bave, ali i onima koji je naprosto vole i posvećuju joj pažnju.
Na ovu temu, u svom čuvenom TED Talku ‘’Svi bi trebalo da budemo feministi i feministkinje’’, govoriće sjajna Čimamanda Ngozi Adiči, nigerijska spisateljica i aktivistkinja (od srca vam preporučujem njena dela koja se mogu naći i u domaćim knjižarama). Govorila je o svojim prvim radnim danima na fakultetu i prvom predavanju koje je trebalo da održi doktorandima. Zanimljivo, nije bila nimalo zabrinuta za samo predavanje za koje se dobro pripremila, ali jeste bila zabrinuta za svoj izgled. Pribojavala se da obuče ono što joj se zapravo nosilo, strepeći da je studenti neće shvatiti dovoljno ozbiljno. Umesto suknje, obukla je odelo, muškobanjasto i ružno.
Na istu temu razgovaraću i sa naučnicama Univerziteta u Novom Sadu, u intervjuu koji smo uradili povodom manifestacije ‘’Noć istraživača’’. Govorile su mi tada kako se na svakoj konferenciji pojavljuju krajnje svedeno obučene, uvek sa podignutom kosom i u istim, njima dosadnim toaletama. Čak je i gel-lak na noktima za neke bio problematičan. Neke od sagovornica do tog intervjua nisu ni razmišljale na ovu temu, da bi kroz taj razgovor shvatile koliko su zapravo sebe ograničavale.
O tome će pričati i novinarka Jelena Zorić u serijalu ‘’Ona se budi’’ emitovanom na N1 televiziji. Dok je radila u hronici, koja je podrazumevala dosta izlazaka na teren i česte susrete sa policijskim patrolama, svaki vid ženstvenosti, poput lepše garderobe, šminke i nalakiranih noktiju svodila je na minimum. Sve to, ponovo, kako bi je shvatili ozbiljno.
Dakle, ozbiljnost nije jednako ženstvenost. Isto kao što ozbiljnost nije jednako briga o spoljašnjem izgledu, pa samim tim nije jednako ni moda.
A šta nam kaže istorija o spoju ozbiljnih tema i mode?
Od samog početka moderne borbe za prava žena, moda je igrala neizostavnu ulogu. Tako su sufražetkinje, članice pokreta za ženska prava, posebno za pravo glasa, koje su bile aktivne krajem 19. i početkom 20. veka, nosile bele haljine, ljubičaste trake i zelene detalje, boje koje su simbolizovale čistotu, dostojanstvo i nadu. Njihov prepoznatljiv stil postao je simbol borbe za ženska prava.
Istorija ženske borbe usko povezane sa modom pamti i Ameliju Blumer, američku feministkinju koja je promovisala praktičnu odeću za žene. Bloomers pantalone (široke pantalone koje su se sužavale na zglobovima) bile su deo njenog pokreta za reformu odeće. Ova odeća omogućavala je ženama veću slobodu kretanja i simbolizovala je napuštanje restriktivnih korseta i dugih suknji.
Važan korak u prihvatanju praktičnije i funkcionalnije odeće za žene doneće Drugi svetski rat, tokom kojeg su žene preuzele mnoge poslove koje su ranije obavljali muškarci. Radne uniforme, kao što su pantalone i kombinezoni, postale su simbol njihovog doprinosa ratnim naporima i borbe za ravnopravnost.
Borba za seksualne slobode takođe stiže u kombinaciji sa modnom revolucijom, i to onom koju je donela mini-suknja. Ovaj komad garderobe, koji je popularizovala dizajnerka Meri Kvant, postao je simbol oslobađanja žena od nametnutih konzervativnih normi u oblačenju. U isto vreme, pantalone, takođe, postaju stvar modne revolucije simbolizujući jednakost i odbacivanje tradicionalnih rodnih uloga u odeći.
Žensko osnaživanje neretko je išlo ruku pod ruku sa modnim izražajem i neretko bi upravo smela modna izdanja bila način da se pošalje poruka o rušenju ustajalih standarda. Setimo se samo koliko je Madonina pojava bila uticajna upravo zbog autentičnog modnog stila koji je gajila. Činilo se da je on, čak možda i više od njenog glasa i numera, imao udela u njenoj globalnoj prepoznatljivosti. I to je primer koji će kasnije pratiti mnoge svetski poznate i priznate žene.
Sve ovo nam poručuje da je jedina neozbiljna perspektiva u ovoj priči ona koja ne priznaje modu kao umetnost duboko povezanu sa društvenim i političkim dešavanjima, naročito onima koji podržavaju žensko osnaživanje. Možda je upravo zbog toga ta karakteristika mode često marginalizovana.
Čak i da stavimo po strani borbu za rodnu ravnopravnost, ostaje nam mnogo primera političkih poruka slatih kroz modni izražaj. Članovi američke socijalističke organizacije ‘’Crni panteri’’, koji su delovali tokom šezdesetih godina prošlog veka, nosili su crnu kožu, beretke i sunčane naočare kao deo uniforme. Ova odeća predstavljala je snagu, jedinstvo i otpor protiv rasne diskriminacije i policijske brutalnosti kojoj su pripadnici afroameričke populacije bili izloženi.
Koju godinu kasnije, Evropom se proširio punk pokret čiji je razvoj u stopu pratila punk moda. Provokativna odeća koja se najpre prodavala u butiku ‘’Sex’’ u Londonu, iza kojeg je stajala Vivijen Vestvud, postala je simbol otpora protiv establišmenta. Upravo je Vivijen Vestvud pokrenula svoju vrstu modne revolucije koristeći dizajn kao sredstvo političkog izraza. Tako su njeni radovi često sadržali anarhističke simbole, antikapitalističke poruke i podršku za ekološke pokrete.
Ovo poslednje je posebno važno u današnjem kontekstu u kojem ekologija i zaštita planete dospevaju među najvažnije prioritete ljudske civilizacije. Modna industrija je jedan od najvećih svetskih zagađivača, pa ako postoji aspekt mode koji bi trebalo kritikovati, to je upravo taj. Zbog toga je održiva moda postala izuzetno važna i poželjna, a promocija takve mode biva važna politička poruka svoje vrste.
U svetu kakav je ovaj današnji, kada se naočigled celokupne svetske javnosti dešava nezapamćeno brutalan napad na čitav jedan narod, a medijska mašinerija to pokušava da cenzuriše na sve načine, moda postaje jedna od retkih mogućnosti da se tom narodu pošalje poruka podrške. Tako smo na ovogodišnjem Kanskom festivalu imali Kejt Blanšet u haljini u bojama palestinske zastave, a Belu Hadid u keffiyeh haljini, odnosno haljini izrađenoj od materijala u dezenu prepoznatljivom za palestinske marame.
Nakon svega ovoga, može li i dalje neko tvrditi da su moda samo „krpice“? Čak i bez ovih primera, dublji uvid u modnu umetnost otkriva koliko ona igra važnu ulogu u svakodnevnom životu svakog od nas, bez obzira na to da li se njome bavimo ili ne. Svako omalovažavanje mode zapravo je pokazatelj ozbiljne neinformisanosti i površnosti. Diskriminacija prema onima koji se bave modom često odražava kako klasičnu, tako i internalizovanu mizoginiju.
Zato, kada čujete da neko sve manekenke naziva glupima, a sve ljubitelje mode površnim, znajte da te reči mnogo više govore o govorniku nego o onima koje je kritikovao.
