Pre bilo kojih drugih reči, želim da iskoristim one koje će opisati moje zadovoljstvo zbog prilike da vam se ovim putem obratim. Radost, ushićenje, uzbuđenje i ponos su prve koje mi padaju na pamet. Pisanje je oduvek bila moja najveća ljubav, ali ne zbog samog procesa pisanja, već zbog prilike da kroz reči postanem deo nečije svakodnevice, a ujedno podelim i deo svoje, te tako stvorim jedan nevidljivi most između sebe i onih koji čitaju moje reči. Nadam se da će ovaj most koji upravo stvaramo biti razlog više da se obradujete novom MiaMaya newsletteru čiji ću deo imati čast da budem.
U ovom prvom, pozdravnom tekstu želela sam da se osvrnem na jedan drugi, izuzetno važan deo priče koju kreiram u saradnji sa MiaMaya timom. Reč je o modnom serijalu inspirisanom životima srpskih velikanki. U prvoj epizodi istog, životnu i modnu inspiraciju pronašli smo u životu Marije Mage Magazinović, prve srpske koreografkinje, dok je druga epizoda inspirisana životom i radom Jovanke Bončić Katerinić, izuzetne arhitektice koja je bila prva žena sa ovom diplomom u Nemačkoj, a četvrta u Srbiji. Ovo spominjem jer me je sama priprema tog serijala, odnosno istraživanje života junakinja naših priča, beskrajno inspirisala, dajući mi ideju za temu ovog prvog teksta.
Naime, iščitavajući njihove životne priče, saznajući više o njihovom usavršavanju i obrazovanju, ali i prkosu koji su iskazivale prema nametnutim normama i očekivanjima, razmišljala sam o razlikama i sličnostima „njihovog“ i „našeg“ vremena. Iako nas deli čitav vek, neverovatno je koliko su okolnosti koje nas danas okružuju slične u srži, iako su različite u formi. Svet se jeste drastično promenio u odnosu na vreme kada su junakinje naših priča odlučile da se posvete svom visokom obrazovanju. Sama činjenica da su to morale da rade kao pionirke, kao prve ili među prvim ženama u institucijama koje su smatrane isključivo (a neke i nazivane) muškim, dovoljno govori.
Vremena u kojima je obrazovanje žena bilo izuzetak, a ne pravilo, odavno su iza nas. Ipak, to što su među najboljim đacima u srednjim školama i među najboljim studentima na fakultetima po pravilu češće žene, ne garantuje da će one u svom poslovnom okruženju podjednako brzo napredovati kao njihove muške kolege niti da će podjednako zarađivati koliko oni. Zvanični podaci Republičkog zavoda za statistiku govore da prosečna zarada muškaraca u Republici Srbiji iznosi 110,9 hiljada dinara, dok je taj iznos kod žena 94,9 hiljada dinara, dakle celih 16 hiljada dinara manje. Taj jaz je još veći kod stručnjaka i umetnika, gde su plate čak 19% više u korist muškaraca, a slično je i kod inženjera i tehničara gde je taj procenat 19,3%.
Dakle, to što su današnje žene stekle pravo da se obrazuju, ne garantuje im da će njihovo obrazovanje, veština i umeće biti podjednako cenjeno i plaćeno kao kod njihovih muških kolega. Forma diskriminacije se jeste promenila, ali je suština ostala ista. Međutim, ako nas nečemu priče velikanki naše istorije mogu naučiti, onda je to da odustajanja nema. Istrajnost, spremnost da se ruše stege i sa njima povezani stereotipi i odlučnost da se dođe do cilja, samo su neke od osobina koje su ove žene imale u izobilju.
Kada čitate o njima, shvatate koliko su bile fokusirane, koliko se nisu obazirale na spoljne okolnosti i koliko su bile rešene da stvari preokrenu u svoju korist. I nemoguće je da vas sve to ne inspiriše da težite životu baš po svojoj meri. Ali niti da od njega odustajete kada naiđete na prepreke, a biće ih. Baš zbog toga što ste žena. Rušeći te prepreke, ne pomažemo samo sebi, već i svim ženama koje dolaze nakon nas. Zato su priče tih velikih žena tako važne – jer svaka od njih predstavlja utabanu stazu za naredne generacije žena. Modni serijal koji snimamo je mali način da im kažemo hvala na tome i da neke nove generacije žena upoznamo sa pričama naših junakinja. Onih koje su hodale, da bismo mi danas trčale. A nadamo se da će one nakon nas imati prilike i da polete. Do visina koje mi nismo ni smele da slutimo, a trebalo je.